20. априла 1999. године, у јеку НАТО-бомбардовања, патријарси двају православних цркава — Српске и Руске — Павле и Алексиј II међу голим зидовима Храма Светог Саве служили су литургију – молитву за мир и прекид страдања у Србији. Храм је своја врата отворио верницима тек 5 година касније — са завршеном фасадом, са 49 звона, али без икаквог ентеријера.

И већ тада Светосавски храм је постао нешто посебно за православни свет. Највећа активна православна црква по величини простора за молитву, са унутрашњом висином од 65 метара, готово 10 метара је виша од Аја Софије у Истанбулу, а купола, пречника 30,16 m, већа је од куполе Храма Христа Спаситеља у Москви. Требало је осликати 15.000 m² и дуго времена Србија није налазила могућност да декорише Храм.

Као много пута раније током вишевековне историје два братска народа, Русија није остала по страни. Председник Русије Владимир Путин, после сусрета са председником Србије 2012. године, иницира учешће Русије у завршетку изградње Храма Светог Саве. Финансирање аутентичног мозаика главне куполе, као и дела олтара и централног простора цркве преузела је на себе руска компанија „Гаспром њефт“. Даље радове, укључујући мозаик, подове, иконостасе, хоросе, престоле и врата цркве финансирала је српска Влада.

Лик Исуса Сведржитеља (Пантократора) у источној конхи — доминира у Светосавском храму: распон између раширених руку фигуре је 17,35 метара. Како би се скице Николаја Мухина овековечиле у мозаику, најпре су одштампане у природној величини. Неке контуре на тим копијама су биле бледе, и тада је уметник ручно, темпером исцртавао линије — онако, како су то чинили византијски мајстори пре хиљаду година.

Главни округли свећњак, хорос, израђен такође по пројекту Николаја Мухина, представља центар заједничке садржајне вертикале храма. Својим положајем између божићне звезде на поду, као симбола Исусовог рођења, и Вазнесења на куполи, хорос, по тумачењу Светог Симеона Солунског, означава небеско пространство. Текст „Симбола вере“ на српском језику на централном кругу хороса јединствено је уметничко решење: основна догма о Сину Божјем, послатом на Земљу јача веру хришћана у вазнесење Христово.

Сцена Вазнесења Господњег у куполи храма заoкружује смисаону вертикалу: Спаситељ, приказан у свој својој небеској слави, седи на дуги — симболу односа Бога и човека. Ова композиција се појављивала у грчким црквама VII-VIII века, али је после XIII века замењена језгровитијим, ваздушастим ликом Христа Сведржитеља — умногоме због смањења димензија централне куполе нових цркава.

У Светосавском храму су се вратили Вазнесењу, и не зато што је то било могуће у пространој куполи (површина — 1248 m²), већ првенствено зато што је за Србе овај сиже од посебног значаја: 1403. године, управо 40 дана после Ускрса, деспот Стефан Лазаревић је прогласио Београд за престоницу државе.

„Вазнесење Господње“ у храму Светог Саве јединствено је у православној црковној уметности. У свету се сачувала само један византијска купола у мозаику: Вазнесење у Цркви Светог Марка у Венецији. И управо она је послужила Николају Мухину као инспирација, али је уметник значајно прерадио композицију и понудио сопствено виђење сижеа — на основу византијске, староруске и балканске средњовековне традиције. Визију руског уметника благословио је и патријарх Иринеј. Блажено почивши патријарх Српске православне цркве сматрао је да је изградња Храма оно по чему ће га памтити будућа поколења; још 2016. године он је поставио први комадић смелта у мозаик куполе, и од тог момента почиње декорисање Храма.