Ово је виртуелна екскурзија са прегледом највећег мозаика на свету, који су створили руски и српски уметници у Храму Светог Саве у Београду.
За слушање екскурзије —  уђите на «Слушаj».
За преглед мозаика увеличан 100 пута — отворите «Преглед 360».
За читање и гледање — листајте надоле.
Најпоштованији православни светац на Балкану
27. априла 1594. године на узвишици Врачар у Београду Турци су спалили мошти Светог Саве, једног од најистакнутијих политичких, културних и религиозних прегалаца за читаву историју Србије. Свети Сава је успео да оконча грађански рат који су заподенула његова старија браћа, изборио се за аутокефалност Српску православну цркву и постао њен први архиепископ. У историји православља у Русији Свети Сава је такође на истакнутом месту. Након што се замонашио у руском манастиру на Светој Гори, Сава је изборио аутокефалност српске цркве (независност од Цариграда) и тако постао пример за оце Руске цркве.
Автор - Orjen, использовано на основании CC BY-SA 4.0
Триста година након османских злодела донета је одлука да се на месту спаљивања моштију изгради храм у част великог српског сина, али су балкански ратови 1912. године, а затим и Први светски рат осујетили ову намеру. И тек 1931. године архитектама Богдану Несторовићу, Александру Дероку и Војиславу Зађини поверена је израда пројекта храма у српско-византијском стилу — са основом у облику крста, импозантном куполом и четири куле око ње. Изградња је започета 1935, али је поново прекинута ратом: 6. априла 1941. нацистичка Немачка бомбардује Београд.
1894: одлука о изградњи Храма
1935: положени темељи будућег храма
Автор - Orjen, использовано на основании CC BY-SA 4.0
1989: подигнута је Главна купола
45 година касније – након 88 молби упућених комунистичкој Влади Југославије – патријарх Герман добија дозволу за градњу. Бранко Пешић наставља пројекат изградње храма према сачуваним првобитним цртежима и на већ положеном темељу: под његовим руководством 1989. године израђена је главна купола храма. Међутим, 1991. почиње још један рат.

БРАТСКА

ПОМОЋ

20. априла 1999. године, у јеку НАТО-бомбардовања, патријарси двају православних цркава — Српске и Руске — Павел и Алексиј II међу голим зидовима Храма Светог Саве служили су литургију – молитву за мир и прекид страдања у Србији. Храм је своја врата отворио верницима тек 5 година касније — са завршеном фасадом, са 49 звона, али без икаквог ентеријера.
2012: Русија притиче у помоћ
И већ тада Светосавски храм је постао нешто посебно за православни свет. Највећа активна православна црква по величини простора за молитву, са унутрашњом висином од 65 метара, готово 10 метара је виша од Аја Софије у Истанбулу, а купола, пречника 30,16 m, већа је од куполе Храма Христа Спаситеља у Москви. Требало је осликати 15.000 m² и дуго времена Србија није налазила могућност да декорише Храм.
Као много пута раније током вишевековне историје два братска народа, Русија није остала по страни. Председник Русије Владимир Путин, после сусрета са председником Србије 2012. године, иницира учешће Русије у завршетку изградње Храма Светог Саве. Финансирање аутентичног мозаика главне куполе, као и дела олтара и централног простора цркве преузела је на себе руска компанија „Гаспром њефт“. Даље радове, укључујући мозаик, подове, иконостасе, хоросе, престоле и врата цркве финансирала је српска Влада.

ИСТОЧНА

КОНХА

Лик Исуса Сведржитеља (Пантократора) у источној конхи — доминира у Светосавском храму: распон између раширених руку фигуре је 17,35 метара. Како би се скице Николаја Мухина овековечиле у мозаику, најпре су одштампане у природној величини. Неке контуре на тим копијама су биле бледе, и тада је уметник ручно, темпером исцртавао линије — онако, како су то чинили византијски мајстори пре хиљаду година.
Највећи лик у мозаику

ОЛТАРСКА

АПСИДА

ЦЕНТРАЛНИ

ИКОНОСТАС

ВЕЛИКИ

ХОРОС

Витлејемска звезда на орнаменту поља — симбол Христовог рођења
Главни округли свећњак, хорос, израђен такође по пројекту Николаја Мухина, представља центар заједничке садржајне вертикале храма. Својим положајем између божићне звезде на поду, као симбола Исусовог рођења, и Вазнесења на куполи, хорос, по тумачењу Светог Симеона Солунског, означава небеско пространство. Текст „Симбола вере“ на српском језику на централном кругу хороса јединствено је уметничко решење: основна догма о Сину Божјем, послатом на Земљу јача веру хришћана у вазнесење Христово.
Велики Хорос као симбол небеског пространства

ЦЕНТРАЛНА

КУПОЛА

Вазнесење је најважнији сиже за хришћане у Србији
Сцена Вазнесења Господњег у куполи храма заoкружује смисаону вертикалу: Спаситељ, приказан у свој својој небеској слави, седи на дуги — симболу односа Бога и човека. Ова композиција се појављивала у грчким црквама VII-VIII века, али је после XIII века замењена језгровитијим, ваздушастим ликом Христа Сведржитеља — умногоме због смањења димензија централне куполе нових цркава.
У Светосавском храму су се вратили Вазнесењу, и не зато што је то било могуће у пространој куполи (површина — 1248 m²), већ првенствено зато што је за Србе овај сиже од посебног значаја: 1403. године, управо 40 дана после Ускрса, деспот Стефан Лазаревић је прогласио Београд за престоницу државе.
„Вазнесење Господње“ у храму Светог Саве јединствено је у православној црковној уметности. У свету се сачувала само један византијска купола у мозаику: Вазнесење у Цркви Светог Марка у Венецији. И управо она је послужила Николају Мухину као инспирација, али је уметник значајно прерадио композицију и понудио сопствено виђење сижеа — на основу византијске, староруске и балканске средњовековне традиције. Визију руског уметника благословио је и патријарх Иринеј. Блажено почивши патријарх Српске православне цркве сматрао је да је изградња Храма оно по чему ће га памтити будућа поколења; још 2016. године он је поставио први комадић смелта у мозаик куполе, и од тог момента почиње декорисање Храма.

СЕВЕРНА

КОНХА

ЈУЖНА

КОНХА

ПОД

СВОДОВИМА

ЗАПАДНА

КОНХА

…С БОГОМ!

Нови символ главног града Србије
Док су спаљивали мошти Светог Саве на брду Врачар пре више од четири века, Турци су желели да се пламени језичци виде са друге стране Дунава. Данас је овде храм, који се види са било ког места у Београду.

Душа

Србије

Заједничким напорима братских народа Србије и Русије завршено је уређење ентеријера Храма Светог Саве у Београду. Више од 100 година трајала је градња највећег православног храма у свету.
Дуже од века у Храм Светог Саве је улагана душа многих генерација два братска народа. Величанствена црква на Врачару није само ремек-дело архитектуре. Храм је душа Србије.
Продуцент пројекта — Александaр Дибаљ.
Пројекат је настао у партнерству између "Гаспром њефт"-а и лабораторије "Гигарама"
Посебно се захваљујемо на помоћи у реализацији пројекта: епископу Стефану, протођакону Младену Ковачевићу, Николају Мухину, Ирини Бусевој-Давидовој, Јекатерини Балевој, Гордани Бешић, Олегу Бракоренку, Јелени Зборовској, Марији Лазаревић, Снежани Миљковић, Војиславу Миловановићу, Олги Огарковој, Артјому Родионову, Дејану М. Симеуновићу, Даници Станисављевић, Јевгенију Челишеву, Олегу Чујкову, Антону Штољби.
Године 2014. Руска академија уметности објављује конкурс. Од учесника се очекивало да предложе пројекат мозаика у традицијама византијске и српске средњевековне уметности.
Величина Храма и криволинијске површине чине задатак још тежим: када се посматрају из доњег дела, ликови морају изгледати пропорционално, без извитоперавања — укључујући и мозаик куполе на висини од 65 метара од пода.
Академик Руске академије уметности Николај Мухин успешно је креирао грандиозни ансамбл, у коме је осим општих хришћанских сижеа велика пажња усмерена и на српско духовно наслеђе. Пре тога он је већ радио на живописању четири цркве у Србији.
По Мухиновој замисли, прво на шта пада поглед посетилаца Храма Светог Саве је лик Исуса Христа који благосиља обема рукама.
Лик Христа као небеског цара и судије говори да је он Свемогући.
На луку код конхе са Пантократором су арханђели Гаврило и Михајло. У моменту Христовог вазнесења они објављују други Христов долазак.
На малом луку изнад олтара, поред полукуполе са Пантократором су ликови 12 апостола.
Светитељи Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов и други осликани су између прозора — ове носиоце светлости Христовог учења називају светилницима Цркве.
Ту је и преподобни Спиридон Чудотворац, епископ Тримитунтски, веома цењен у Србији. После пада Константинопоља његове мошти су се од 1453. до 1456. чувале на Балкану.
Епископ Банатски Феодор умро је мученичком смрћу 1594. године, када је угушен устанак против Турака на чијем је челу био.
Срби су се борили под заставама са ликом Светог Саве и његова фигура је такође међу светитељима.
Више од 40 процената мозаика у Храму је урађено од златног смалта — 24‑каратних златних листића, утиснутих између плочица од провидног стакла.
За израду мозаика површине 15.000 m² потрошено је више од 300 тона смалта, а мозаик је радило више од 600 мајстора.
Олтарска апсида, односно простор иза централног иконостаса са малом калотом је најсветије место храма, које у себи крије мноштво симбола.
Њени различити делови симболизују Витлејемску пећину, пећину Гроба Господњег, сто Тајне вечере, Голготу, Вазнесење, рај, престо Пресвете Тројице.
По византијској традицији у своду изнад олтара најчешће је осликаван лик Богородице која се моли стојећи.
Као узор за Храм Светог Саве послужио је мозаик из Цркве Свете Софије у Истанбулу, из IX века: Пресвета Дева Марија седи на престолу са Младенцом Исусом.
У апсиди се на посебан начин приказује нераскидива веза смрти и бесмртности. Распеће на левом зиду је насупрот Појаве анђела мироносицама.
Анђео који обавештава о Христовом Васкрснућу кореспондира са фреском у цркви Вазнесења Христовог манастира Милешево – Белим Анђелом, симболом Србије.
Десно од лика Пантократора, на главном иконостасу (на најважнијем месту олтарског травеја) је икона Светог Саве, свеца коме је овај храм посвећен.
Пут ка Богу будућег првог архиепископа српског почео је још у младости, када је Растко Немањић примио монашки постриг под меном Сава у манастиру на Светој гори.
Отац Светог Саве, велики жупан Стефан Немања одрекао се престола и замонашио се по узору на сина. После рукоположења живео је на Светој гори и радио на обнављању манастирâ.
У Србији Стефана Немању поштују као утемељивача државности. Канонизован је под именом Симеон Мироточиви.
Хорос, налик на дијадему, говори о царским одличјима Господа и династије Немањића. Име Стефана, оца Светог Саве, на грчком значи „венац“.
Ликове српских светаца за хорос, међу којима је и Свети Сава, иконописала је београдска уметница Јелена Хинић.
Хорос као да лебди у ваздуху: ланцима, дугим 42 метра, свећњак је причвршћен за оригиналан систем готово невидљивих, вишеструко ојачаних ужади.
Позлаћени ланци подсећају на сунчеве зраке, устремљене ка Вазнесењу у куполи.
Четири анђела која окружују центар композиције, распоређени су у облику крста који лебди на златној позадини.
Тиме се на очит начин показује отвореност хришћанства за све стране света — оваква решења су типична за живописање купола у српским црквама.
На доњем ободу куполе су ликови Богородице, арханђела Михајла и Гаврила и, у складу са византијском традицијом, 12 апостола.
У куполи су и текстови пет кратких молитви из Вазнесењске службе, које објашњавају суштину празника.
Ако ове молитве објединимо са осталима, исписаним на зидовима храма, биће то десет километара текста.
Монтажу куполе, тежине 4.000 тона, урађену помоћу 16 кранских дизалица, пратило је 1.000 инжењера из целог света.
Плаво небо са звездама на плафону галерије под куполом, испод централне композиције, као да прича причу о томе да је Господ изнад свега земаљског и небеског.
Низ у основи куполе је посвећен пророцима — Соломону, Јовану, Исаији, Давиду, Јеремији, Мојсију, Езекилу, Илији.
Њихове ликове раздвајају округли прозори, украшени традиционалним српским орнаментом — попут оригиналних прозора из манастира Љубостиња из XV века.
Ту је и Нерукотворни лик Господњи. Овај мозаик су 2019. године симболично завршили Његова светост патријарх Иринеј, председници Србије и Русије – Александар Вучић и Владимир Путин, утиснувши у композицију последње комадиће смелта.
Рад на скицама за криволинијске површине захтевао је да се најпре направе макете, на којима је Николај Мухин правио скице у размери 1:10. Грешка приликом преношења је могла да буде десетоструко већа.
Рођење Христово је централна тема северне калоте.
На сводовима широких лукова северне и јужне конхе осликани су догађаји из земаљског живота Исуса Христа.
То је својеврстан монументални календар главних хришћанских празника.
У конхи са Божићем су поклоњење мудраца, уношење Исуса Христа у храм (Сретење), крштење на реци Јордан (Богојављење), Исус Христос се јави апостолима у свој Божанској слави (Преображење).
У православљу нема празника поклоњења мудраца, али је за Србе ово посебно значајан сиже. Првобитно су дарови новорођеном Исусу били чувани у Цркви Свете Софије у Цариграду.
Године 1470, када је црква претворена у џамију Мара, ћерка деспота Ђурађа Бранковића, успела је да пренесе светиње у манастир светог Павла на Светој гори.
На тромпама су, у складу са традицијом, приказани ликови четири јеванђелиста – хроничара земаљског пута Исуса Христа.
Апостоли Јован, Лука, Марко и Матеј бележе реч Божију у својим духовним књигама.
Васкрсење је централна сцена у јужној конхи. Крај земаљског пута Спаситеља је наспрам његовог почетка — Божића у северној калоти.
У византијској иконографији Васкрсење је повезано с силаском Христа у пакао. Дан након полагања тела Спаситеља у гроб Он изводи из дубине пакла старозаветне праведнике, као и Адама и Еву.
Изнад сцене Васкрсења је лик Јована Крститеља са крилима, са одсеченом главом у рукама. Он проповеда у паклу пре Христовог силаска.
Сижеи на луку свода — улазак у Јерусалим, пут крста, скидање с крста — уз Васкресење су део Страдања Христових.
Ускршњи циклус завршава Силазак Светог Духа на апостоле.
Под конхом се „приповеда“ о улози Српске цркве у православљу: патријарси Никон и Кирил и митрополити Василиј Острошки и Петар Цетињски стоје у истом реду са светитељима првих цркви.
Ово су Атанасије и Кирил Александријски и патријарси Херман Цариградски и Модест Јерусалимски.
Испод калота је приказана историја стварања света. И човека као чуда над чудима. Тема чуда обједињује и сижее из Јеванђеља на деловима зида између отвора на истом нивоу.
Две сцене из Старог завета се тесно преплићу са јеванђељским: огњено уздизање пророка Илије као пра‑лик Вазнесења и неопалима купина као симбол Богородице.
На три стране ове саборне цркве су хорске галерије, површине 1.444 м², које могу да приме 700 појаца. Ради боље акустике у Храм је уграђено 400 резонатора.
На стубовима храма представљени су канонизовани српски владари, свети ратници и столпници. Ту је и Свети Сава — први српски архиепископ.
Столпници су осликани на стубовима — они су се молили стојећи на стубу или у тескобним ћелијама. У рукама владара су цркве чији су они били задужбинари.
Западна калота се може назвати „женском“ — овде су приказане сцене из живота Богородице, а испод њих је галерија ликова светица.
Овакво решење није карактеристично за цркве ван граница Србије, али у српском живописању Успење Пресвете Богородице представља традиционални сиже изнад западног улаза.
На луку су догађаји из живота Пречисте Деве Марије пре него што је примила благу вест од арханђела Гаврила.
То су Рођење Богородице, Миловање Младенца и Богородице (Умиљење), Ваведење у храм и Благовести код извора.
Међу овдашњим свецима је и Јелена Анжујска. Аристократкиња из Француске је примила православље након удаје за Стефана Уроша I из династије Немањића, којој је припадао и Свети Сава.
Заштитница обичних људи, Света Јелена је била и ктитор многих цркава и манастира, и многи од њих су израђени по њеном решењу.
Мати Светог Саве - Ана Немањић се 1196. године замонашила заједно са мужем — под именом Анастасија.
Ова представница династије Немањића је канонизована као Преподобна Анастасија Српска.
Храм на Врачару није само црква у славу Светог Саве, него и симбол васељенског православља: на свим његовим вратима су у бронзи изливене молитве на 24 језика света.
Затвори